POEZIJA KOJU NEĆETE DOČEKATI
Ako ćeš me tražiti
ako osnaže se noći
traži me u ostacima sunca
između listova koji ne mirišu
između zemlje koju smo voleli
ili koju smo silno mislili da volimo
Ako ćeš me tražiti
a znam da je danas tražiti teško
traži me na tuđem grobu i nedorečenoj planeti
jer ja ovde ne pripadam
mada su me šume prihvatile kao svoju biljku
Izrastao sam kako je zemlja htela
pijano drveće mislilo je da će me nadmudriti
ruke su bile krvave od grȃda
ruke su bile bogate i pognute od zlata
a grad je lutao kako je hteo
danas taj grad osećam u šumama
i nisu mi potrebna stakla da bih izgradio prozore
Treba spoznati poeziju
koja se nameće kao kletva
previše je vremena a premalo vere
premalo reči a previše sunca
zato izađite nemani :
moja ljubav vas je pojela
Jedina večnost
koju prihvatam je kosmos
jedina smelost koju prihvatam je poezija
biću drugi čovek na planeti
koji je preleteo
ceo sunčev sistem prikovan za tlo
ali već sada na tom tlu
ljubim ruke zvezda
i osećam tvoje zapaljene kosti
MISAO POKORITI I PRETVORITI IZNUTRICE U SAZVEŽĐA
I
Izležavao se dan
koji me je vodio kroz prenaseljene šume
čitava filharmonija živi
na račun ovog čela
zbunjeni insekti nudili bi mi tuđu krv
jer se tvoja kosa obmotala oko moje glave i vrata
i na taj način zaustavila
već presmešnu cirkulaciju
Misli nisu moje
kao što ni telo nije moje
potrebna je čitava jedna smrt
da bih zapamtio ime
tu liniju vodilju bez putanje
Ona se od zbunjenosti
ili pijanstva
prostirala baš iznad moje kuće
Za kratak period
nebo će biti otrežnjeno
oči svetaca biće iskristalisane
kao čaša mudrosti
za vreme jutarnjih rituala
Tada ću se prisetiti
svih grobova
koje su kritičari razapeli
u nedefinisanom strahu
da će ostati gladni
II
Kada sam se vratio u prošlost
video sam Van Goga
kako iz psihijatrijske bolnice
beleži zvezde
kao da su njegove
to će biti samo jedan kraj moga puta
a početak našeg
Sve će proći i ništa proći neće
ipak bi neke reči trebalo zabraniti
jer previše je uzdisaja
sa one strane zemlje
u trenutku kad se drugi raduju svom odsustvu
kada je sve već poraženo
kada i ja nestajem
nastanjujući se u sve biljke sveta
KRAJ JE IZVESTAN A SVETLOST NEODLUČNA
I
Savremeni pesnici kažu :
uzbudljivo je stajati nasuprot gomile
Nemoj stajati nasuprot gomile
nemoj se moliti zidnim časovnicima
koji proriču prošlost
zato što si ti prošlost
i časovnik koji će doći
Zamisli da ova negacija
nije imitacija Danila Kiša
iako jeste
zamisli da sam ja vatra
a ti drvo breze
koje treba s ljubavlju zapaliti
II
Savremeni pesnici
koji koračaju unazad kažu :
nemoj stajati
nasuprot gomile
Ti si predodređen za sutrašnjice
o kojima će propovedati crvi
bogovi su tvoja strast
i pokušaj iskupljenja
a munje medijumi
gde se proširuju tvoji putevi do mene
govor je samo pokretač
svih tuđih tajni
III
Stani nasuprot gomile
i svih mitova
pojedi „pepeljast trag“
uz nadu o vaskrsenju
Uzvikni ime zemlje na kojoj živiš
i van koje ćeš živeti
kada budeš porastao poput nivoa mora
Tada ćeš konačno osetiti
koliko te više ima
u svodovima
nego u gomili ili ispred nje
***
Nepisano pravilo kaže
ljubiti se sa ukusom Alpa
čitati Nerudu
i Kavafija
(ne) potiskivati emocije
zato što ćeš kad – tad zažaliti
Prevariti noć i vreme
prevariti opšteprihvaćena žarišta
prisvojiti žarišta
i pronaći ono najbolje u njima
Ako ćeš se pitati
kako je jedna pesma nastala
priseti se
kako nastaje jedan svet
ili jedan Bog
***
Svet je toliko zelen
da crvena boja postaje nedostižna
kao svetlost koja ne ume reći
gde je i gde živi
najstrašnija čovekova tajna
Znaš
ljudi umiru svakoga dana
a mene više ništa i ne dotiče
kao da se nebo
razigralo u meni
***
Znaš
ljudi umiru svakoga dana
a mene više ništa i ne dotiče
kao da se nebo
razigralo u meni
***
Moja sloboda počiva
tamo gde me nema
u dalekom snu gde me ima
i tamo gde ću biti
al sećam se svega što predstoji
i što ću tek otkriti
iza lažnog stepeništa
PONOVNO ROĐENJE
Posle velikog pada
nailazi zvezda
dovoljno daleka da nas izbriše
noć / sunce / ali ipak noć
možda se bogovi sažale
i pošalju nas u raj
jer već danas
svuda su razbacane reči
kao kada okupatori razvlače
poluživa tela:
čovek koji je stihove znao napamet
prvi će zapasti u oganj
da upozna pakao
Pesma se stvara
samo svojom samoćom
ne postoji kraći prostor
koji treba preći
al do tada
dok reči ne zaćute
jedino će golubovi biti
svesniji od nas
NOĆ
Ne postoje bogovi
već jedna zvezda ili zaboravljen oblik
koji sažima
sva verovanja i sve patnje
skrivene u nama
Oni koji umeju da govore
ništa neće reći
oni koji navek ćute
stvarnost im je naklonjena
